O Parmskom kartuzijanskom manastiru

Stendal je relativno kasno počeo da se bavi književnošću, tek u svojim četrdesetim godinama, kada je za sobom imao veoma bogato životno iskustvo. Njegovo djelo je višestrukog karaktera: biografsko, autobiografsko, putopisno, esejističko, a u njemu posebno mjesto zauzimaju romani – Armansa, Crveno i Crno, nedovršeni Lisjen Leven, i poslednji koji je objavio za svoga života – Parmski kartuzijanski manastir. Stendalovi romani objedinjuju i romantizam i realizam, ali ih ujedno i prevazilaze kroz ironiju, dvosmislenosti i narativnu složenost; pisac ne želi da čitaocu prikaže objektivnu sliku, već priču uvijek vodi na subjektivan način, kroz glavnog junaka.

Boraveći u Italiji, tačnije u Rimu, Stendal je imao priliku da otkrije stare rukopise iz perioda renesanse, koji su ga inspirisali da piše. Upravo će likove iz jednog takvog rukopisa (Porijeklo velikana familije Farneze) oživjeti, smjestiti ih u Italiju njegovog vremena i uplesti ih u originalnu intrigu. Tako je 1838. godine rođen Parmski kartuzijanski manastir, u kojem na pozornicu stupaju Fabris (umjesto Aleksandra Farneze), Klelija (umjesto Klerije) i intrigantna vojvotkinja Sanseverina (umjesto tetke Vandoza).

Joseph Macé-Scaron, obsédé intertextuel

Le cas Macé-Scaron semble s’aggraver : en sus d’emprunts à un livre de Bill Bryson (Libération de mercredi), son Ticket d’entrée (Grasset, plus de 40 000 exemplaires vendus)se révèle comporter un emprunt tout aussi discret à la Belle Vie, un roman de l’Américain Jay McInerney paru en France en 2008. Et voilà que, pour faire bonne mesure, un lecteur attentif signale qu’un roman précédent de Joseph Macé-Scaron, Trébizonde avant l’oubli (Robert Laffont), doit quelques-unes de ses lignes au Journal parisien d’Ernst Jünger. N’est-ce pas pousser très loin «l’intertextualité» ? Telle est en effet la ligne de défense adoptée par Macé-Scaron, lequel avait dans un premier temps plaidé «une connerie».

Notes sur LES CHANTS DE MALDOROR DE LAUTRÉAMONT

-Le recueil est composé de six chants en prose. Le chant I fut publié sans nom d’auteur (comte de Lautréamont, pseudonyme d’Isidore Ducasse) à Paris en 1868, et l’ensemble à Bruxelles en 1869. La mise en vente de cette édition originale fut interdite en France.

La "magicienne" Nothomb tue le père

Dans Tuer le père, son 20ème ouvrage, la romancière belge fait la part belle à la magie.

La rentrée littéraire est là et, cette année encore, Amélie Nothomb est au rendez-vous. La prolifique romancière belge, si appréciée des Français, signe son vingtième roman Tuer le père chez Albin Michel.

Moloj

Na isti način na koji Dante u svojoj Božanstvenoj komediji putuje iz kruga u krug kroz Pakao, Čistilište koje predstavlja prelazni dio, to jest put do viših sfera, i Raj, tako i Semjuel Beket (Samuel Beckett, 1906-1989) smješta u krug, koji je veoma određen, glavne ličnosti svoje trilogije koju čine romani: Moloj (Molloy, 1951), Malon umire (Malone meurt, 1951) i Bezimeni (L’ Innommable, 1953). Možda je njihova glavna namjera da dosegnu ništavilo koje traže. Iz romana u roman, taj krug se sve više sužava.

Prvi roman se sastoji iz dva dijela, koja su orijentisana oko dvije različite ličnosti – Moloja i Morana. U prvom dijelu, stari usamljenik Moloj govori o različitim periodima svoga života, u formi dugačkih fleš-bekova. Između ostalog, opisana su i njegova lutanja kroz grad, a naročito njegov odnos sa majkom koju traži. On kroz priču postepeno zapada u izvjesnu neaktivnost, to jest psihičku pasivnost, da bi na kraju završio u jednom jarku. Drugi dio predstavlja detektiva Morana, čovjeka čvrstog u svojim ubjeđenjima, koji kreće u potragu za Molojem po naređenju autoritativnog Judija. U početku potrage, on je jako siguran u sebe i svoje sposobnosti, ali do njenog kraja se, malo po malo, ta njegova sigurnost gubi. Moran sve više nalikuje Moloju. Glavno pitanje koje se čitaocu nameće jeste: da li je Moran pronašao Moloja, ili se zapravo radi o dva lica jedne iste ličnosti? Između ova dva dijela neprestano se javljaju krajnje neodređena prožimanja; moglo bi se reći da ih pisac zamišlja kao igru ogledala.

L'ultime livre de Raoul Ruiz sera publié en janvier

Adepte du trompe-l'oeil et du récit baroque dans ses films, le cinéaste Raoul Ruiz, décédé vendredi, a mis le point final à son ultime oeuvre littéraire quelques jours avant sa mort.